Дугогодишњи обор-кнез Шабачке нахије, политичар и утемељивач модерног Шапца, био је најмлађи брат кнеза Милоша Обреновића, првог владара Кнежевине Србије. Човек широког духа, вичан дијалогу и склон култури, био је и једини писмен од све Милошеве браће. Због тога је у владарској породици уживао посебан углед и поверење. У априлу 1816. послат је да управља Шабачком нахијом, а његов долазак у Шабац означио је преображај овог малог места у „прву варош Србије“. Улице су добиле раскрснице које се секу под правим угловима, што је за Србију, у то време, био и први урбанистички план. Подигнуте су нове куће од чврстог материјала, започета је изградња цркве, саграђен је Јевремов конак, формирана је прва болница, отворена прва апотека, изграђена је прва касарна, основан први музички оркестар, организоване су прве коњичке трке, у град је стигао први клавир, а заслугом Јевремових ћерки, Шапчанке су, прве у Србији, скинуле народне ношње и почеле да се облаче „по европској моди“. Јеврем и његова породица модернизовали су град тако „да ти има око шта гледати“, како су писали ондашњи књижевници. Године 1831. напустили су Шабац, како би Јеврем Обреновић преузео дужност београдског управника.
За њим су остала дела и сећања, узидана у темељ модерног Шапца, као града „првина“, иновација и културе.